РАДОВАН 2013

 

РАДОВАН 2013

Представа Радован 2013 полази од чињенице да многе стереотипне представе које владају о нашем народу не само да нису тачне, него њихово протежирање од стране званичних уметничких инфраструктурних полуга чини директну штету не само у естетском смислу – то јест у смислу сужавања уметничког простора за многе адекватније видове стварносног изражавања али и у смислу одржавања штетног имиџа о нама као друштвеној заједници – него се она простире у много опаснијем правцу но што нам то на први поглед делује. Конкретније, позоришне представе попут разноврсних поетички застарелих а веома присутних комедија нарави у данашње време, културолошки посредно охрабрују девијантне а нажалост још увек свеприсутне облике понашања какве чине мотивску листу дотичне уметничке субформе (насиље, корупција, јавашлук, уочљиви мањак демократског капацитета…), јер их поред свог привидног критичког потенцијала благонаклоно третирају, пошто на њима инсистирају најнерегуларније стране српског менталитета.
И због таквих разлога као и због естетичких у најстриктнијем смислу речи, трупа Јорик налази да је неопходно инсталирање нове и свом времену примерене поетике која подрива и демонтира старинску комедију нарави и самим тим врши благотворну улогу у стварању критичког и осавремењеног амбијента на српској позоришној и културној сцени али и у укупном друштвеном простору. Да би се то постигло, треба се ухватити у коштац са најмоћнијим ослонцем старинске поетике. Зато се Радован 2013 не либи да најдиректније могуће, почев од наслова, демитологизује представу Радован трећи Душана Ковачевића, која и поред тога што је у време свог настанка била естетски много адекватнија свом тренутку него што је то данас – а што је и природно – својом естетском повлашћеношћу за коју има да захвали корумпираној и анахроној позоришној инфраструктури која нерадо допушта икакво критичко преиспитивање својих у неко друго време успостављених вредности чија је примена данас у најмању руку сумњива, воленс-ноленс пружа огромну подршку штетним и уметнички крајње превазиђеним делима мање талентованих али веома привилегованих настављача дотичне поетике.
Свесна да је у питању опсежан захват који изискује уобличавање целе једне нове поетике, трупа Јорик се одлучила на шире и комплексније деловање: не само да на свом вебсајту дефинише нову комедију и понуди неколико представа у њеном духу, него и да учествује у оснивању Института за нову комедију* уз подршку Битеф театра и Студентског културног центра у Новом Саду у оквиру којег ће као прва бити изведена представа Радован 2013. „Нова комедија представља нов начин да нови друштвени проблеми који вапе за уметничким уобличавањем добију ургентан а уметнички релевантан одговор. Речена ургентност и хватање у коштац са новим друштвеним проблемима испунили би услов позоришне актуелности, као основни захтев сваког одговорног позоришног деловања, што би у конкретном случају било постигнуто одлучним упирањем прста у тематској равни на све оне тешко разумљиве, парадоксалне а готово системске, мешавине у српској транзицији настале сударањем неизбежног продирања облика духа времена у локални простор и систематским обнављањем разних агресивних феноменолошких архаизама. Неке од дотичних, препознатљивих мешавина јесу, на пример: истовремено јачање проевропског дискурса и облика ксенофобије и опште нетолеранције према припадницима мањинских група; истовремена општа порнографизација и репатријархализација; декларативно уређивање економског система и фактички пораст новог феудализма. Иако зачудне, дотичне хибридне појаве свакако су, с друге стране, очекиване у транзицији, као друштвеној фази у којој рецидиви претходног система још увек нису погребени, а елементи новог се још увек нису у потпуности успоставили, при чему има много недефинисаног међупростора. Иако самим својим присуством али и структуром – будући да је парадокс одвајкада једно од најпоузданијих значењских „грејача“ уметничких дела, те да транзициона српска стварност заправо нуди изобиље ваљане грађе – објективно вапе за уметничким обликовањем, тај се непобитни инстинкт ретко може препознати на српској позоришној сцени, обележеној претежно извођењем, датумом настанка нових али недовољно реконтекстуализованих класика те облицима стереотипне и старинске комедије нарави. Да би пак нова грађа била адекватно уметнички третирана, неопходна је нова поетичка стратегија као основ изражавања, а њу препознајем пре свега у новом читању пародије, какво је у развијенијим културним организмима присутно већ деценијама, а у нашој интерпретативној заједници нажалост још увек прилично незаступљено. Тај нови облик подразумева пародију као понављање старих форми са иронијском разликом, већ према закључцима канадске теоретичарке Линде Хачион из њене књиге Тheory of Parody, изворно објављене још 1985. године а на српски језик још увек непреведене, дакле далеко од пародије као једнозначне спрдачине, чија је тако анахрона примена на нашој позоришној сцени омогућена управо несразмерним присуством старинских комедија нарави“, пише на сајту Јорик-а Игор Маројевић, сарадник наше трупе и писац овог комада и етаблирани књижевник који је и писац комада Радован 2013-и.
У том смислу, Радован 2013 представља управо понављање Радована трећег са битном иронијском разликом. „Понављање“ се огледа у имену главног јунака и сету особина које он наслеђује од изворног: нетолеранција, насилништво, гласност, манипулативност, непромишљеност, ирационалност, лидерство по сваку цену… – све оне црте какве коинцидирају и са цртама заступљеним у штетним стереотипима о Србима и које „изворна“ представа и поред свог привидног критичког потенцијала, третира, с обзиром да на њима инсистира и да их суштински не подрива, на благонаклон начин. Иронијска разлика коју нуди Радован 2013 базира се на довођењу таквог јунака у контекст у којем га набројане особине – које га иначе у првобитним околностима приказују доминантним – чине инфериорним, чиме се и таквим показује и сет особина „српског синдрома“. Наиме, савремени Радован јесте нетолерантан, насилан, прегласан, ирационалан, манипулативан и декларативно доминантан као његов претходник, али све то у контексту отварања јавног дискурса за разне мањинске групе па и за геј-популацију, за коју се наш главни јунак заинтересује јер се услед инцидената везаних за геј-параде о њој све више говори, па му се она чак и свиди толико да постаје њен припадник, да би на крају, ширењем сопствених сексуалних хоризоната, одлучио да промени пол и, чак, роди дете. Ваљда је јасно колику у таквом контексту реконтектуализацију трпе Радованове наизглед мачистичке карактеристике.

Жанко Томић

 

plakat-radovan
По мотивима драме Игора Маројевића Радован 2013.

РАДОВАН 2013

Адаптација и режија: Жанко Томић
Улоге:
Радован 2013 – Милорад Капор
Жена – Лидија Стевановић
Син – Игор Филиповић