Укупна позоришна ситуација у Србији нагло се погоршала, иако је већ одраније била прилично лоша – доласком новогминистра културе у Влади Републике Србије и одлуком Владе да се издвајање за културу из буџета сведе на бедних 0,62 процента, што је запретило да укине продукцију у многим позориштима, да угаси многе фестивале и да сведе позоришта на приказивање старих представа. Ако је прошле године у Србији било свега неколико премијера ван Београда – ове ће године та болест празнине захватити и Београд, као и Војводину, где је још и било неких нових представа. У том склопу, изгледа, постављен је и репертоар овогодишњег 40. ИНФАНТА – Интернационалног фестивалаалтернативног и новог театра. Због смањених средстава – углавном су понуђене мини позоришна дешавања – монодраме, или представе са малим бројем извођача, а дошло је и једно полуаматерско позориште из Бања Луке – ДИСтеатар, које нам је приказало једну апсурдистичку сликовницу, у веома скромној – сасвим импровизованој сценографији, у извођењу две врло младе, рекло би се аматерске глумице – Александре Кецман и Бранке Трбић. Равно изношење података из текста Борислава Пекића – неко свакодневно пребројавање ситних догађаја и личних односа – ситних свађица и надмудривања у једноставном и прилично недуховитом мизансцену – све је то деловало као неко школско позориште за старију децу, без посебне студије – ни карктера ни ситуација. Све се одвијало далеко, тамо негде, удаљено од публике која је – иако је већ и дошла у врло малом броју на представу – врло учестало излазила из сале пре краја. Ово је била права слика немаштине у позоришту, кад изнудица натера организатора фестивала да, уместо по квалитету, позове представе које коштају мало или ништа, да буду изведене, или то гостовање неко други плати. Баш штета – и за позориште и за ИНФАНТ.
Други део вечери био је посвећен једном, већ прошле године промовисаном пројекту – ИНСТИТУТ ЗА КОМЕДИЈУ, у чијем идејном језгру су писац Игор Маројевић и редитељ Жанко Томић. На једном врло алтернативном простору, између неких старих фабричица на Дунаву, у некадашњој индустријској зони предграђа Новог Сада, које се сада због неког разлога зове Кинеска четврт – група ЗОРИК и СКЦ Нови Сад приказали су један драмолет – РАДОВАН III 2013. Редитељ Томић и писац Маројевић, уз помоћ троје глумаца – Милорада Капора, као новог Радована, његове жене, Лидије Стевановић и њиховог незапосленог сина, Игора Филиповића – покушали су да одговоре – ШТА ЈЕ ДАНАС У СРБИЈИ СМЕШНО, као и шта је то МУШКИ ПРИНЦИП, данас, опет у Србији!?… Представа почиње слушањем актуелног ТВ дневника са свим најважнијим вестима дана – 28. јуна 2013. То само по себи – у амбијенту сиромашног предграђа, у рушевинама некадашњег радног и занатског краја, међу дерутним објектима – изазива горко-смешне асоцијације. Све што се ту чује и види – једна породица гротескних ТВ гледалаца са маргине живота и све њихове радње – седење на каучу, кување јутарње кафе, или препричавање догађаја и обећања нових радњи – све то делује побуњенички и саркастично, иако траје само тридесетак минута, колико и оригинални ТВ дневник, са свим вестима, који се повремено утишава, да би уступио место текстовима које изговарају чланови једне понижене и понижавајуће породице, у духу болесног статуса оне породице из Ковечевићевог оригиналног Радована III. Асоцијације на нове прилике у друштву, губљење посла, незапосленост младих, тешке болести… све се то, брзо и једноставно прелиста, као неки подлистак дневних новина – оставља мучан утисак и делује као неки блиц-шок, у коме препознајемо и своју и свакодневицу свог свакидашњег комшилука. Видимо и пратимо најједноставније и најопштије, типичне мотиве и радње, које нас и иначе окружују – грозно се насмејемо по којој духовитој реплици или склопу сценских околности – а у суштини – ишчитавамо своје жалосне мисли о свакодневици која нас мучи и не да нам да се извучемо из мутног круга узалудних покушаја да живимо.
Сиромаштво и проста животна побуна – то је све што се види на сцени – шта год радили да то прикријемо. Овако огољено – како је то Група Yorik приказала у режији Жанка Томића, на тему савременог Радована III – све је деловало искрено и мучно, скоро до краја! Кад стигнемо до краја – позоришта више неће ни бити! Ужас нам се кези иза сваког ћошка! Нажалост!
Горан Цветковић, Радио Београд 2 – понедељак, 1. јул 2013.