Sve je tu: zeleni brežuljak, ovca, puška… Nezaobilazni simboli Irske, dočarani minimalističkom scenografijom Željka Piškorića koja, pri tom, može biti i Zemljina polulopta, sugerišući da priča koju pričaju Martin Mekdona i Trupa „Jorik“, na nivou globalne metafore, nije samo priča o nekoj tamo irskoj zabiti u kojoj je nasilje folklor svakodnevice, već i priča o svetu u kojem živimo.I, za početak: „Poručnik sa Inišmora“ savremenog britanskog dramatičara Martina Mekdone, u režiji Žanka Tomića, jeste – na svim planovima – dosad najzrelije i najkompletnije ostvarenje novosadske trupe. To je predstava koja, pri tom, poseduje sve kvalitete Tomićevog rediteljskog rukopisa: angažman, preciznost iščitavanja predloška, dobar rad sa glumcima, primeren ritam i maštovitu, ali bez digresija, teatralizaciju.
Mekdona, čiji dramski opus teoretičari svrstavaju u estetiku „krvi i sperme“, govori o brutalnosti nasilja i njegovim apsurdnim, najčešće „kolateralnim“ i stoga još tragičnijim, žrtvama, poetikom baziranom na crnom humoru koji zasmejava, potresa i uznemiruje. U ovom konkretnom slučaju, Mekdonina kritička oštrica usmerena je ka hipokriziji na kojoj počivaju „moralne“ norme savremene civilizacije i njen sistem vrednosti koji u praksi bitno odstupa od proklamovanog, bar kad je ljudski život u pitanju.Tumačeći naslovni lik, neurotičnog, samozvanog «poručnika sa Inišmora» koji će, na vest o smrti svog voljenog mačka pokrenuti čitav mehanizam ubistava, Milorad Kapor je ostvario dosad najbolju, najkompleksniju i najzreliju ulogu. Njegov Pedrik poseduje uverljivost kako u scenama „ludila“ tako i u onim koje bismo mogli nazvati lirskim (grubo-nežne ljubavne scene), kao i kada, spreman da ubije sopstvenog oca, lije iskrene suze za mačkom.
Sjajan tandem bili su Miroslav Fabri (dovoljno je videti ga u sceni nad mrtvim sinom, lišenoj patetike i, naizgled, i emocija) kao Doni i Milovan Filipović (čija je jednolična verbalna intonacija izazivala i smeh i empatiju) kao Dejvi. Kristina Radenković kao Mejred, ženski pandan Pedriku i nastavljač njegove „strategije“, vešto je balansirala između ženstvenosti i ludačke okrutnosti, a dajući svojim – u tekstu ne baš izdiferenciranim – likovima pečat osobenosti i istinskih dramskih karaktera, lepo iznijansirane i duhovite epizode ostvarili su Ninoslav Đorđević, Dragan Stojmenović, Ivan Đurić i Marko Marković.Čistu i stilski doslednu poetiku ove predstave, sem glumaca i scenografa, zdušno su podržali i kostimografkinja Jovana Despić, kao i uzbudljiva, u ovom slučaju povremeno ironično konotirana, irska muzika u izboru samog reditelja.
D. Nikolić, DNEVNIK